Rembrant van Rajn stekao je slavu u Amsterdamu tokom Holandskog zlatnog doba, perioda izuzetnog bogatstva i kulturnog procvata. Njegovu ranu karijeru obeležio je spektakularan uspeh: bogati trgovci su se redali za portrete, a njegove velike istorijske slike osvajale su pohvale kritičara. The Night Watch iz 1642, monumentalni portret građanske garde, razbio je konvenciju zamenjujući uobičajeni ukočeni red figura scenom dramatičnog, haotičnog pokreta, okupanom teatralnim bljeskm zlatne svetlosti. Ostaje jedan od najambicioznijih grupnih portreta ikada naslikanih i prekretnica u istoriji umetnosti.
Pa ipak, Rembrantov život je pratio bolni luk od prosperiteta do propasti. Lične tragedije — smrti supruge Saskije i nekolicine dece — bile su pojačane bezobzirnom potrošnjom i promenom javnog ukusa. Proglašen je nesolventnim 1656. godine, a njegova veličanstvena umetnička kolekcija prodata je na aukciji. Ali upravo u tim kasnijim, siromašnim godinama njegova umetnost je dostigla najveću dubinu. Njegovi kasni autoportreti, kojih je bilo skoro stotinu tokom čitavog života, čine neviđenu autobiografiju u boji — beskompromisnu, ranjivu, lišenu taštine. Na platnima poput Self-Portrait with Two Circles, suočio se sa sopstvenim licem koje stari sa iskrenošću koja i danas zapanjuje posmatrače.
Rembrantovo majstorstvo svetlosti bilo je nenadmašeno. Mogao je da učini da lice izranja iz gotovo potpunog mraka sa toplinom koja je delovala gotovo duhovno, tehnika koja je njegovim portretima davala izvanredan osećaj unutrašnjeg života. Njegovo kasno remek-delo The Return of the Prodigal Son, naslikano neposredno pre njegove smrti 1669, destiluje čitav život patnje i saosećanja u jednu sliku oproštaja. Iako je umro u siromaštvu i relativnoj bezimenosti, naredni vekovi su ga prepoznali kao jednog od najvećih umetnika zapadne tradicije — slikara koji je možda dublje od bilo koga pre ili posle njega zavirio u ljudsku dušu.